Jovanka Orleanka, Devica iz Orleansa

Tokom istorije čovečanstva, penjući se stepenicama vekova u potrazi za markantnim likovima istorije, naviknuti smo da opažamo različite muške osobe koje su, na neki određeni način, snagom ili mudrošću, ili obema, postavili otisak na sudbinu ovog čovečanstva.

Malo je onih koji razumeju da iza svakog velikog muškarca uvek se nalazi, u tišini, jedna velika žena, koja ga nežno i mudro pomaže, i bez koje ovaj ne bi stigao piti iz pehara večite mudrosti. 

Jedna od žena koja je ostala u sećanju čovečanstvu po svom ogromnom požrtvovanju i izvanrednoj hrabrosti, jeste Jovanka d'Arc, nazvana Devica iz Orleansa (Jovanka Orleanka). Svojim herojskim likom, obožavana je zbog svojih izvanrednih junačkih činova, ne samo u Francuskoj već i u celom svetu, bila je protagonista najsjajnijih uspeha koje može zaslužiti žena u sredini koja joj je potpuno strana: na bojnom polju.

Jovanka Orleanka je živela između 1412-1431. Rođena je u poniznoj porodici, isticala se uvek svojom darežljivošću, živom inteligencijom i urođenom intuicijom, iako ova žena nikad nije znala da piše i čita. 

Bila je naviknuta da kaže svom ocu, koji je grdio zbog toga što je hranila lutalice, da za nju nije važno što su lutalice ako imaju potrebu za njom i da onda kada činiš karitativno delo ne treba da misliš na takve stvari, već treba da činiš iz ljubavi prema  Bogu i ništa više. Duboko bi je rastuživale vesti koje su stizale o onim borbama u kojima je umiralo na stotine njenih sugrađana. Nakon raznih vizija koje je imala, shvatila je svoju misiju, koju je od Boga dobila, da spase Francusku, u takvim momentima u kojima je vladao haos i teror a engleska invazija je pretila da  joj razruši otadžbinu.

Kaže se da je u ovom zadatku stalno bila vođena Arhanđelom Mihajlom. 

Devica iz Orleana bodrila je vojnike svojom jačinom i nepoljuljanom verom. Božanski glasovi diktirali su joj strategije koje treba da primeni na bojnom polju i tako, borbom za borbom, oslobodila je zemlju od ugnjetavanja.

Istakla bi se i činjenicom da se uvek oblačila kao muškarac, nosila je sjajni oklop. Jahala je belog konja, držeći u jednoj ruci mač, a u drugoj belu zastavu, sve ovo sa dubokim značenjem. Iako je bila borac, ona je volela mir i upozoravala je neprijatelje, pre svake borbe, da odustanu, jer je ona vesnik Božije volje.

Nažalost, kao uvek, kao i u Isusovom slučaju, slučaju Jovana Krstitelja i mnogih drugih, čovečanstvo nje znalo da prepozna u njoj Spasitelja i platili su joj odanost i žrtvovanje izdajom...

Englezi su je uhvatili, a Francuzi nisu je branili. Bila je okrivljena za Čarolije, suđeno joj je i presuđeno spaljivanje na lomači. Ali te vatre nisu joj mogle sagoreti duh, a njena legenda je ostala da živi. Posle pet vekova, 1920, Crkva joj je priznala zasluge i kanonizirala je.

Gnostička Spoznaja tvrdi da je ova velika žena, koja se ogromno žrtvovala za čovečanstvo, Žena-Adept, Majstor, koja je prešla inicijatički put i na kraju je uspela da se ujedini sa božanstvom.