Eksperimentisanje večitih arhetipova

Autor Editor VOPUS

Koncept i reč jesu ista supstanca. Koncept je unutrašnji, a reč je spoljašnja. Ovaj proces je sličan na svim nivoima Svesti i u svim dimenzijama prostora. Ideje su samo apstraktni koncepti. Ideje su duhovni koncepti. Sve postojeće stvari u fizičkom svetu jesu kopije ovih arhetipova.

U toku onoga što se u Orijentu naziva Samadi (Samadhi), inicijat može posetiti, u astralnim ili superastralnim putovanjima, svet duhovnih arhetipova.

Mistička sadržina senzacija i transcendentalne emocije ne mogu biti objašnjavane zajedničkim (običnim) jezikom. Reči mogu to samo sugerisati, signalizirati. Za istinu, samo Regalna umetnost Prirode može definisati ove superlativne i transcendentalne emocije. U svim serpentinskim (tantričnim) civilizacijama poznavala se Regalna umetnost. Piramide iz Egipta i Meksika, milenijumska Sfinga, stari monoliti, sakralni hijeroglifi, skulpture bogova, itd., jesu svedočanstva arhaičke Regalne umetnosti koja govori isključivo Svesti i čulima inicijata.

Inicijat uči, ovu Regalnu umetnost, za vreme mističke ekstaze.

dr Samael Aun Weor

Stanje ekstaze je radost koja se ne može definisati, koja ne zahvata samo senzornu i psihološku prirodu, već proizvodi osim ovih, u čovečijoj anatomiji, neku hiperosetljivost prema lepom i prema sublimnom, tj., prema onom što proizilazi da je izuzetno transcendentno ili transcendentalno. Eksperimentisanje ovog psihičkog stanja (Samadi), na koga se odnosio u gornje navedenim redovima dr Samael Aun Weor, ima unutar čoveka, kao instrument učestvovanja, ono što nazivamo Svest, što nikada ne treba da se razume kao „intelektualno kultivisanje“, već, nešto drukčije, kao „fakultet kaptiranja (primanja) vidljivog i nevidljivog“, tako kako se na ovu (Svest) odnosili Kepler i sam Pauli.

Svaki ljudski entitet može razviti svoju Svest, ovaj kognitivni kapacitet, do maksimalnih visina; nema sumnje da bi radi ovoga bilo obavezano uspostaviti, kao glavnu temu, izučavanje svog sopstvenog života. Danas je intelektualna životinja, pogrešno nazvana Čovek, samo čaura u kojoj se oplođava autentičan Čovek, oslobođen od bilo kakvih kompleksa, psiholoških poteškoća, društvenih prepreka, nemira, želja i opskurnih i nekontrolisanih poroka, itd.

Zbog toga, u ime istine, treba da naglasimo, suprotnto od mišljenja mnogih psihologa, psihijatra i savremenih mentalista, evidentnu činjenicu da ljudska psiha pati od dubokog hipnotičkog stanja koje mu ograničava polje porcepcije, ne samo na fizičkom nivou, već i na psihičkom i duhovnom.

I ako želimo da upoznamo gadna skrivališta ove strašne realnosti, ništa bolje nego da apelujemo na izvor antičke nauke koja je bila poznata u davnim vremenima kao Filokalija (Philocalia), kasnije nazvana Gnoza, svedena, protokom vekova, na reč Filozofija (Philosophia), i kasnije maskirana terminom Psihologija. Ovo saznanje, ponekad opisano kao rezervisano za neku samo-odabranu elitu, bilo je vrlo detaljno komentarisano od strane dr Samael Aun Weora na sledeći način:

Imajući u vidu činjenicu da su gnostičke studije mnogo napredovale poslednjih godina, nijedna obrazovana osoba ne bi više napravila, kao nekada davno, jednostavnu grešku da uradi da se pojave gnostičke struje iz isključivo duhovne proizvoljnosti. Ako je istina da treba da uzmemo u obzir, u svakom gnostičkom sistemu, njegove helenističke i orijentalne elemente, uključivši Persiju, Mesopotamiju, Indiju, Tibet, Palestinu, Egipat, itd, nikada ne treba ignorisati gnostičke principe sadržavane i opažavane u sublimnim kultovima Nahua, Tolteka, Asteka, Zapoteka, Maja, Inka, Čibka, itd. iz Indoamerike. Tako dakle, greška je da verujemo da je Gnoza samo jedna metafizička struja uvedena u nedra hrišćanstva. Naprotiv, Gnoza predstavlja jedan EGZISTENCIJALNI STAV sa sopstvenim karakteristikama, sa korenima u najstarijoj (antičkoj), uzvišenoj i prefinjenoj ezoteričkoj aspiraciji svih naroda, čija istorija, na žalost, nije dobro poznata mnogim modernim antropolozima.

Otvoreno govoreći i bez zaobilaženja reći ćemo: Gnoza je veoma prirodan funkcionalizam Svesti, ona je Philosophia Perennis et Universalis.

Gnoza jeste doktrina sinteze, primarna čovečanstvu, imajući svoju originaciju isto toliko staru koliko i svet. Reć JINA, iz koje proizilazi termin gnoza, nije drugo već kastiljanska pronuncija reči Gnosis; pravo njeno pisanje proizilazi od persijskog i arapskog i nije JINA, nego DJIN ili DJINN, i tako je vidimo korišćenu od mnogih autora. JANA, GNANA, YANA, ili GNOZA jeste, znači, JANOVA nauka, Nauka inicijatičke spoznaje i mnoge su varijante njenog imena, u svakom jeziku po jedna.

Cilj ove „specijalne“ spoznaje bio je taj, kao što smo već tvrdili i u drugim prilikama, da otkrije ljudskom biću mnogo istina koje se nalaze onostrano od njegovih običnih čula, dok ljudi, kao opšte pravilo, misle da su u vezi samo sa spoljašnjim svetom, ali Gnosticizam nas uči da smo takođe u vezi sa jednim unutrašnjim svetom ili sa jednim psihološkim prostorom.
Ovaj unutrašnji svet je veoma proširen i sadrži mnogo interesantnih stvari i od većeg značaja od onih sadržanih u fizičkoj okolini, prema kojoj stalno usmeravamo pažnju, koristeći se samo onih pet čula.

Hitnost koja se pojavljuje u najvećoj dubini čoveka u pogledu činjenice da on želi da zna ko je, odakle dolazi i kuda ide, bila je uvek osnovna njegova čežnja. Ovoj ancestralnoj potrebi pokušava da odgovori gnoza koja, kao revelaciona (otkrovljena) spoznaja, obelodanjuje istine latentno sadržane u ideološkim, mističkim, filozofskim, naučnim i umetničkim arhetipovima svih vremena. Ovako gledane stvari, čini da bude oportuno da se spomenu nekoliko gnostičkih savremenih postavki, koje nam kažu:

Pojava (fenomen) jeste ona stvar koju, na neki određen način, možemo opažati (percepirati) našim fizičkim čulima, ili pomoću mehaničkih aparata. Numen (Noumen) jeste ono što ni čula, niti aparati ne stižu da percepiraju u nekoj pojavi. Esencija je onaj deo pojave koju ne možemo opaziti. Doći do esencije neke pojave treba da bude cilj Spoznaje. Postoje različite teorije koje žele da objasne problem spoznaje, ali ono što je fundamentalno, jeste da svako ljudsko biće, kao subjekat spoznaje, dođe do Istine, odnosno da stigne da upozna ono što je pojava u njoj samoj, ne samo prividno, nego i esencijalno.

Gnoza skreće pažnju, što se ovoga tiče, da dok Svest ostaje zatvorena u JA, u Svome JA, mojim sopstvenim konceptima, mojim teorijama, itd., dokazuje se nemoguće poznavanje realnog fonda natprirodnih pojava. Otvoriti se prema novom nije lako. Na žalost, ljudi žele da vide i da otkriju u svakoj prirodnoj pojavi ili ekstrasenzacijskoj (onostrano čulima) sopstvene predrasude, prekoncepte, mišljenja i teorije; niko ne ume da bude receptivan, niko ne ume da vidi novinu čistom i spontanom pameću.

Da pojave govore mudracu bilo bi najpreporučljivije, ali mudraci ovog vremena ne umeju da vide pojave, žele da vide u njima potvrdu svih svojih prekoncepcija. Kada u pojavama Prirode vidimo ekskluzivno, na primer, naše sopstvene koncepte, ne vidimo pojave, već koncepte. Drugim rečima, kada pokušavamo da postavimo koncepte opažajući tu i tu pojavu, u stvari, više ne percipiramo realnost pojave, i u njoj vidimo samo refleksiju (oslikavanje) naših teorija, naših trulih koncepata koji nemaju ništa zajedničkog sa opažavanom činjenicom. Neka se pravi razlika, dakle, između KONCEPTA i REALNOSTI. Jedna stvar je koncept i druga sasvim različita, jeste realnost života, koji je slobodan u svom kretanju.