Kamarad u belom

Iako izgleda neverovatno, Najvoljeniji Spasitelj sveta radio je kao bolničar na bojnim poljima za vreme prvog i drugog svetskog rata.

Daćemo prepisku interesantnog izveštaja Don Maria Rossa de Luna, istaknutog pisca teozofa. Ovaj se izveštaj nalazi u knjizi «Knjiga koja ubija Smrt ili Knjiga Džinasovaca», izvanredno delo Don Maria. Da vidimo:

"Čudnovate priče stizale su do nas u rovovima. Duž borbene linije od trista milja koja postoji od Švajcarske do mora, kružile su pojedine glasine čije poreklo i verodostojnost mi nismo poznavali. Brzo su dolazile i vraćale se i sećam se momenta kada je moj drug, Jorge Casay, gledajući me čudno svojim plavim očima, upitao da li sam video prijatelja ranjenika, a potom ispriča mi ono što je znao u vezi sa tom stvari. Rekao mi je da, nakon mnogih oštrih borbi, čovek odeven u belo bio je primećen kako se naginje nad ranjenicima. Meci su oko njega prohujavali i granate padale, ali ništa nije imalo snage da ga dotakne. Bio je to heroj najveći među herojima, ili nešto još i više. Ova misteriozna osoba, koju su Francuzi nazivali «kamarad u belom», izgledalo je da je svugde u isto vreme: u Nancy, u Argoni, u Soissonsu, u Iprésu; svugde gde je bilo ljudi koji su o njemu govorili prigušenim glasom. Neki se, nesumnjivo, smeškali govoreći da su rovovi imali uticaj na živce ljudi. Ja, koji najčešće nisam uzimao u obzir svoje razgovore govorio sam, da bi verovao, treba da vidim i da mi je potreban nemački nož da me svali, ranjenog. Sledećeg dana, događaji su ubrzano sledili i na ovoj strani fronta. Naši veliki topovi hukali su od jutra do noći da bi ponovo izjutra otpočeli.

Sredinom dana, dobili smo naređenje da zauzmemo rovove pred nama. Ovi su bili na dvesta jardi od nas i nismo ni dobro otpočeli, shvatili smo da su naši topovi pogrešili u pripremama. Bilo je potrebno čelično srce da bi se napredovalo, ali nijedan čovek nije oklevao. Napredovali smo sto pedeset jardi kada sam shvatio da nam ide loše. Naš kapetan nam je naređivao da se zaklonimo i upravo u tim trenucima bio sam ranjen u oba zgloba. Gospodskom samilošću pao sam u jednu jamu. Pretpostavljam da sam se onesvestio, jer kada sam otvorio oči, bio sam sâm. Strašno me je bolelo, ali nisam smeo da se pokrenem da me ne bi primetili Nemci, jer su bili na rastojanju od pedeset jardi i nisam očekivao da se smiluju na mene. Osećao sam se srećnim kada je pala noć. Nastupila je noć i ubrzo sam čuo neke korake, ne koji se prikradaju, nego su to bili odlučni i staloženi koraci, kao da ni mrak niti smrt nisu mogli uznemiriti hladnokrvnost onih nogu. Daleko sam bio od toga da posumnjam ko je taj što se približava pa, iako sam opazio u mraku jasnoću beline, zamišljao sam da je neki seljak u košulji, i čak mi je kroz glavu prošlo da bi mogla biti neka luda žena. Ali iznenada, blagim potresom, za koji nemam pojma da li je bio zbog radosti ili straha, shvatio sam da je reč o «kamaradu u belom», i upravo u tom momentu počele su da pucaju nemačke puške. Tako nešto belo teško je da promašiš, ali on podiže ruke kao u molitvi, i potom ih vrati, ostavši tako u obliku onog krsta koji se može videti u Francuskoj pokraj puteva. Tad progovori; njegove reči izgledale su poznate; ali sve što se sećam bio je početak: «Da, ti si poznavao...»... i kraj: «...ali sada ono je skriveno tvojim očima....»...

Onda se povinu, uze me na ruke (mene koji sam bio najstasitiji u mom regimentu), i nosio me je kao neko dete. Petpostavljam da sam zaspao, jer kada sam se probudio, ono je osećanje oslabilo. Bio sam kavaljer i želeo sam znati šta bih mogao učiniti da bi pomogao i poslužio mog prijatelja. Gledao je prema potoku, njegove su ruke bile spojene kao da se molio; a tada videh da je i on ranjen. Činilo mi se da vidim otvorenu ranu na njegovim šakama, a za vreme dok se molio, stvorila se kap krvi koja je pala na zemlju. Ispustio sam uzvik, bez da sam ga mogao sprečiti, jer mi je ta rana izgledala strašnija od svih koje sam video u ovom ogorčenom ratu.

—I ti si ranjen – rekoh snebivajući se. Možda me je čuo, možda je pogodio po mom izgledu, ali je nežno odgovorio: „Ovo je stara rana, ali mi odskora smeta.“ I tada sa gorčinom opazih da se isto tako strašna rana pojavljuje i na njegovim nogama. Bićete začuđeni činjenicom da to nisam pre shvatio; i sâm sam se čudio. Ali, tek kada sam mu video noge, prepoznao sam ga: Živi Hristos. Čuo sam ja kapelana kako je govorio pre nekoliko nedelja, ali sam sada razumeo da je on došao zbog mene, radi mene, koji sam ga udaljio iz mog života, u žarkoj vatri moje mladosti. Žarko sam želeo da mu govorim i da mu se zahvalim, ali nedostajale su mi reči. I u tom momentu on se podiže i reče mi: «Ostani tu pored vode. Doći ću ujutro po tebe; imam neku stvar koju treba da uradiš za mene». Otišao je na tren. I dok ga čekam pišem ovo da ne bih zaboravio. Osećam se slab i sâm, a moj bol raste; ali imam njegovo obećanje. Ja znam da on treba da dođe ujutro po mene."

Ovo je izveštaj jednog vojnika, prepisan od Don Maria Rossa de Lune u delu: «Knjiga koja ubija Smrt».

Ova konkretna činjenica do zasićenosti dokazuje da Isus još živi sa istim fizičkim telom kog je koristio na Svetoj Zemlji.

Samael Aun Weor. Poruka Vodolije