Inicijatička Umetnost

Postoje dve vrste umetnosti: prva, subjektivna umetnost koja ne donosi ništa i ne vodi nikuda; druga, Regalna umetnost Prirode, objektivna, realna, transcendentalna umetnost.

Evidentno, ova zadnja umetnost sadrži u sebi samoj vredne kosmičke istine... Ova je, prijatelji, gnostička umetnost, koju nailazimo u svim antičkim predmetima: u piramidama i u starim obeliscima, u hijeroglifima i u  bas-reljefima egipatskih Faraona, u svim delima prastarog Meksika, u arheološkim relikvijama Majaša, Asteka, Zapoteka, Tolteka, itd.; u starim pergamentima Srednjega veka, u slikama i vajarskim delima Mikelanđela, u muzici Betovena, Mocarta, Vagnera, u delima Univerzalne književnosti: Homerova  "Ilijada". Danteova "Divina comedia" itd., itd., itd.

Nesumnjivo, gnostička umetnost se temelji na "Zakonu sedmice", na "Zakonu eternalnog Heptaparaparshinocka” (zakon koji uređuje sve što je stvoreno: sedam dana u nedelji, sedam boja prizme, sedam muzičkih nota, itd.).

Kada otkrijemo neku relikviju, neki arheološki predmet, normalno je videti neke namerne netačnosti, male oštećenosti koje se uvek prepisuju radničim alatima (na primer čekićima za odvajanje). Slučajno, svaka netačnost u "Zakonu sedmice" bila je namerno uneta kako bi se naznačilo da se tamo, u tom predmetu, prenosi potomstvu neko učenje, doktrina, kosmička istina.

Što se tiče slikarstva, takođe, "Zakon broja sedam" dominira nad svim slikama, recimo starim. Sve gravure i crteži Asteka, Maja, Egipćana, Feničana, itd. prenose skupocena učenja. Takođe, nailazimo na lepe slike, sa značajnim učenjem, u svim srednjovekovnim slikama, gotskim katedralama, itd.

Potsetimo se "Đokonde", na primer, u ovom remek-delu možemo videti  Majku Božansku, "Stella Maris", kako je nazivali srednjovekovni alhemičari, Devicu Mora, koja mudro vodi one koji rade u Velikom Delu. Kod Asteka ona je Tonantzin, kod Grka je prečista Dijana, a kod Egipćana je Isis, Božanska Majka kojoj nijedan smrtnik nije podigao veo...  Vredi da se jasno naglasi da svaki od nas ima svoju sopstvenu Majku Božansku, ličnu i individualnu.

Za istinu, treba da tvrdimo da Regalna umetnost razuma prenosna je sredina za kosmička učenja.

Sakralni plesovi, sveti, na primer, bili su prave informativne knjige koje su namerno prenosile posebna kosmička transcendentalna znanja.

Derviši plesači poznavali su onih "sedam kušanja" recipročno uravnoteženih u živim organizmima.

Igračice iz starih vremena poznavale su onih sedam nezavisnih delova tela i znale su vrlo dobro sedam posebnih linija kretanja. Sakralne igračice znale su odlično da svaka od sedam linija kretanja poseduje sedam tačaka dinamične koncentracije.

Plesačice iz Vavilona, Grčke i Egipta poznavale su da se sve ovo kristalizuje u plesačkom atomu i u gigantskoj planeti, koja pleše oko svog centra kosmičke gravitacije.

Ako bi mogli izmisliti mašinu koja bi imitirala, potpuno tačno, sva kretanja svih sedam planeta  našeg Sunčevog sistema oko Sunca, sa čuđenjem bi otkrili tajnu derviša plesača. U stvarnosti, derviši plesači savršeno su imitirali sva kretanja planeta oko Sunca.

Sakralni plesovi iz vremena Egipta, Vavilona, Grčke, itd. dopiru još dalje, prenoseći strašne kosmičke istine, antropogenetske, psiho-biološke, matematičke, itd.

Sabat, dan teatra, dan misterija bio je popularan u starim hramovima,  onda su se prikazivale čudesne kosmočke drame.

Drama je služila da bi se inicijatima prenosila vredna znajnja. Posredstvom drame prenosili su se inicijatima različiti oblici  eksperimentisanja i manifestacija Bića.

Među dramama, najstarija je drama Kosmičkog Hrista. Inicijati su vrlo dobro znali da se svako od nas treba preobraziti u Hrista pomenute drame, ako imamo istinitu čežnju prema Kraljevsvu Supra-čoveka.

Kosmičke drame se temelje na "Zakonu sedmice". Određena intiligentna sputavanja od ovog zakona, kako smo rekli, uvek su se koristila da bi prenela neofitu (početniku na putu) transcendentalna znanja.

Dobro se poznaje iz muzike da pojedine note mogu da proizvode radost u mentalnom centru, druge mogu proizvesti  očaj u emocionalnom osetljivom centru i na kraju, neke mogu da proizvedu religijoznost u motornom centru.

Stvarno, nemojmo ignorisati stare Hijerofante, jer se njihovo integralno saznanje može obezbediti samo pomoću tri mozga (motorni, emocionalni i intelektualni), samo jedan neće moći dati kompletnu informaciju.

Sakralni ples i kosmička drama, mudro kombinovanih sa muzikom, služili su da se neofitu prenesu strašna arhajička znanja iz oblasti kosmogeneze, psiho-biologije, metazizičke, fiziko-hemije, itd.

Takođe  pripada da ovde naznačimo i skulpturu. Ona je bila grandiozna u drugim vremenima, Alegorijska bića, uklesana u čvrstu stenu, otkrivala su da stari Majstori nisu nipošto ignorisali "Zakon broja sedam".

Podsetimo se Sfinge iz Gizeha, u Egiptu. Ona nam govori o četviri elementa prirode i o četiri osnovna uslova za Supra-čoveka.

Ipak, za koliko je ljudsko biće napredovalo na putu involucije i degenerisanja, za toliko je postao materijalniji, takođe, njegova su se osećanja oštetila i degenerisala, a ljubav za pravom mudrošću, kako je i logično, nestala je.

Posle Drugog svetskog rata rodila se egzistencijalna filozofija i umetnost. Umetnici svake od generacija preobrazili su se u prave apologete dijalektičkog materijalizma. Svaki duhovni polet  je nestao u ultramodernoj umetnosti.

Dokazalo se, putem opažanja i iskustva, da manjak duhovnih vrednosti proizvodi degeneraciju.

Zna se već da moderni umetnici nemaju pojma o "Zakonu sedmice",  više ne znaju ništa o Kosmičkim dramama, ne znaju ništa o Sakralnim plesovima starih misterija.

Sadašnja muzika, slikarstvo, vajarstvo, drama, itd. samo su proizvod degeneracije.

Ultramoderna pozorišta su antiteza velikih misterija iz Egipta, Grčke, Indije, itd.

Suprarealistička i marksistička slika, ultrtamoderna skulptura, afro-kubanska muzika i moderne balerine rezultat su ljudske degeneracije.

Niko ništa neće da uradi kako bi se stalo na kraj negativnoj umetnosti i sve teče prema finalnoj katastrofi, zbog nedostatka revolucije savesti...