U potrazi za istinom

Istina i Laž, kao apsolutni izrazi, suprotstavljali su se od davnina kako bi se konstituisali kao jedino objašnjenje opštih pojava, ali na nesreću smrtnika ovo je nemoguće, zbog nepobitnog principa, da Dualitet (Dvojstvo) ne može da razume Unitet (Jedinstvenost). Svi naši koncepti su dualistički u njihovom izlaganju i tripartitni (trostruki) u njihovom rešavanju (teza, antiteza i sinteza).

 

Čak i tako, jedna od najdelikatnijih obaveza koju je čovek imao u svom prohodu kroz ovaj svet, bila je da ide u potrazi za Istinom, onom Istinom koja će nas osloboditi, po Opštim jevanđeljima, onom Istinom koje će kao Sunce da nam osvetli pamet i srce  odgovarajući na sva naša pitanja i da učini da kleknemo, kao što zbori hinduska maksima, pred noge Onog koji zna da nam obriše suze konfuzije (zbunjenosti).

 

Ali Istina, kao što smo ranije rekli, stalno delimična i subjektivna, imajući u vidu nivo naše svesti, biva potčinjena nepravdama, strahovima i bojaznostima, stvarajući okean tmina i nesigurnosti koji je čini nedostupnom ili neizvesnom.

 

Dualiet na kojeg smo se odnosili i kojemu smo potčinjeni, ne nalazi se samo u spoljnom svetu, već naprotiv i govoreći psihološkim terminima, imamo ga i u našoj unutrašnjosti, od najpovršinskijih slojeva do najdubljih; a osvajanje Bića je baš osvajanje Uniteta; znači napraviti od Dva, Jedan. 

Istina je, da otkad posedujemo sposobnost rasuđivanja i otkad smo se našli iskrcani u ovom svetu, jurimo himere do kojih ćemo teško stići kao i do njihovih imena: Sreća i Istina. I jedni i drugi daju čak i svoje živote u potrazi za njima; jedni, hodajući u potrazi za ogromnim imanjem zato što misle da se tamo nalazi himera njihovih snova; drugi, nasuprot, udaljuju se od sveta i njegovih zala i za koliko je veća njihova izolovanost i usamljeniji život, za toliko se smatraju bliži traženoj himeri. Većina smrtnika se nalazi u srednjem položaju između ove dve krajnosti, ali ne van okvira njihovih namera koje nas ponekad privlače jednom polu, a ponekad drugom.

 Za ljude koji su tražili etiku i principe, prednost je uvek bila da ustanove ravnotežu u činjenici da se čini volja Tvorca, ali evo, ovde se čine svakojake greške pri pokušaju razumevanja ove volje Tvorca. Opšta spoznaja je oduvek znala da se sintetiše i da se preobrazi, na majstorski način, kao hrana za svaku dušu koja je imala potrebu za njom u bilo koje vreme. Ovo je slučaj Jevanđelja Esena ili Jevanđelja mira, gde Isus govori svojim sledbenicima koji na kraju krajeva su svi oni koji imaju uši da čuju i um da shvate, rekavši im „blago onima koji ispunjavaju zakone života i ne lutaju stazama smrti”. Mi zaključujemo, da blago svima koji znaju da naprave životni zakon od maksime sa kojom se Isus obratio svojim začuđenim sledbenicima, koji se upitaše o kakvom je zakonu života izlagao Majstor,  jer su bili ubeđeni da su poštovali one zakone, napisane u civilnim i religijskim spisima tog vremena koji su im obeležavali životne korake. 

Ne tražite Zakon u vašim spisima, jer je Zakon Život, dok je pismo mrtvo. Zaista vam kažem da Mojsije nije primio od Boga napisane zakone, već preko žive reči. Zakon je živa Reč Živog Boga, data živim profetima za žive ljude. U bilo kom životu postoji Zakon. Možete ga naći u travi, u stablu, u reci, u planini, u pticama neba, u ribama mora; ali naročito u vama samim. Jer zaistinu vam kažem da su sve žive stvari bliže Bogu od pisma koje je bez života. Bog je stvorio život i sve žive stvari kako bi učio čoveka, preko večite žive reči, zakonima pravog Boga. Bog nije napisao zakone na stranama knjiga, već u vašim srcima i u vašem duhu

Želimo da razjasnimo da, budući da smo ljudi našeg vremena, ne odbijamo napisanu reč, jer preko nje komuniciramo i manifestujemo se, ali primećujemo u ovoj izvanrednoj poruci potrebu za razmišljanje i da unesemo unutar nas Reči Života, čineći da daju plodove u nama kako bi uspeli da se njima hranimo, jer ne treba da zaboravimo, kako je rekao Veliki Kabir, da se čovek ne hrani  samo hlebom... U skladu sa svim ovim lako je primetiti, slušajući i posmatrajući ljude koji poseduju živu mudrost, a koji mrtva znanja, bez obzira koliko univerzitetskih titula kiti njihova odela ili krunišu vlasi njihove kose i tako prepoznajmo Mudraca po njegovim rasuđivanjima i papagaja po njegovim ponavljanjima.

 

Danas, ne želeći da idem dalje, posetio sam, kao u i u mnogim drugim popodnevima, knjižaru u kojoj sam proveo mnoge trenutke mog odmora, a u ogromnom moru napisanih redova koji se tamo nalaze, zaustavio sam se „slučajno”, ako slučajnost postoji, na jednoj rečenici od hiljade i hiljada koje su mi tomovi nudili, koja sinkretično zaključuje o stavu ljudskog bića pred životom i pogotovo onog ljudskog bića koje oseća život kao krstaški pohod. Rečenica o kojoj je reč glasi: „Ljudsko biće teži da poveže Sigurnost sa Slobodom ne sluteći da su ove dve sile antagonističke (oprečne)”. Ne moramo mnogo razmišljati da bismo shvatili da je tako i ako priđemo problemu, možemo biti razočarani, isto kao i onaj ko želi da homogeno pomeša vodu i ulje, jer po mom mišljenju, ne znajući vaše, ljubazni čitaoče, Sloboda je najnesigurnije stanje.