Carl Gustav Jung (Karl Gustav Jung) (1875-1961) jeste jedna od najznačajnjih ličnosti transpersonalne psihologije, a isto tako jedan od najznačajnijih sinologa (sinologija=nauka koja se bavi proučavanjem istorije, jezika, literature i kulture kineskog naroda) prošlog veka (kako u sferi mitologije tako i u oblasti tumačenja snova) i veliki poznavalac ezoteričnih struja kao što su Hrišćanski gnosticizam, Tantra, Taoizam, I-Ching i Alhemija.
C.G. Jung je počeo svoje studije o ljudskoj motivaciji početkom XX veka, i otvara školu za psihoanalizu poznatu pod imenom Škola za analitičku psihologiju. Bio je savremenik austrijskog lekara Zigmunda Frojda (Sigmund Freud) i na početku je sarađivao sa njim. Kasnije ipak, počeo je da razvija svoje teorije, među kojima istraživanje vrsta personaliteta. Po Jungu, postoje dve osnovne vrste personaliteta koja su naizmenična i u ravnoteži, kod normalnih ljudi: ekstravertna (otvorena) i introvertna (zatvorena). Jung takođe smatra da je nesvesnost sastavljena iz lične nesvesnosti (reprimirane (ugušene) ideje i osećanja koja su se manifestovala u toku života individue) i kolektivne nesvesnosti (ona osećanja, nasleđene ideje i sećanje koje poseduje ukupno čovečanstvo).
Karl Gustav Jung se udaljio od svog majstora i usmerio se prema izvoru starih ezoteričkih tradicija kako bi ugasio svoju žeđ. Jung tvrdi da uz pomoć snova Ljudsko biće može da upozna svoj Istinski personalitet, i takođe da se u snovima nalazi mogućnost dobijanja poruka iz budućnosti. U svojoj knjizi "Sećanja, Snovi, Refleksije" priča kako je jednom sanjao neki arktički vetar, smrzavajući, koji je opustošio Evropske ravnice i napunio ih je gvožđem; sva je oblast postala nenastanjiva i lišena vegetacije. Ovo se desilo, juna 1914, baš dva meseca pre izbijanja Prvog svetskog rata.
Između 1912. i 1919, posle odvajanja od Freuda, Jung je postao subjekat, čini se, pre pasivan nego aktivan, skoro nekontrolisanih erupcija slika koje su proizilazile iz Kolektivne nesvesnosti, kako ju je sam nazivao. Ova je bila, po mišljenju njegove sekretarice, Aniele Jaffe "sirovina koja je omogućila intelektualno delo, kome je posvetio ceo svoj šivot".
Tragajući za istorijskim antecedencijama onoga što je doživljavao u tom periodu i za „psihološke“ intuicije do kojih je dolazio, Jung je kročio, između 1918. i 1926, u simboličan svet, prividno haotičan, svet Hrišćanskog gnosticizma. Kasnije će naći svoje uporište za istorijsku podršku u Alhemiji, do one tačke do koje je bio ubeđen da je njegova Analitička psihologija lančano povezana sa alhemijom i da je njegov metod "psihoterapija" i oživljavanje simbola, zvano „Aktivna imaginacija“, bio poboljšan oblik alhemijskog metoda „Imaginatio vera et no phantastica“.
Carl Gustav Jung- Alhemičar
Godine 1928. naišao je na jedan tom kineske alhemije koji mu je poslužio radi asocijacije njegovog unutrašnjeg traženja sa traženjima alhemičara. Ova knjiga nosi naslov „Misterija Zlatne cvasti“, čije usmeno predanje dostiže do VIII veka naše ere.
"Praktično sam progutao rukopis, jer se njegova sadržina neočekivano slagala sa mojim idejama o mandali i putanji cirkumferencije kruga. Kontakt sa ovim delom značio je kraj moje izolacije, jer sam pomoću stranica ovih knjiga uspeo da se upoznam sa mojim ideološkim precima i da se sa njima uporedim“, ispovedao se tako u svojim memoarima.
Prva javna izlaganja o postojećem paralelizmu između Analitičke psihologije i Alhemije bila su održana na konferencijama u okviru odvojenih kongresa u Erano i Asconi (Švajcarska). "Onirični simboli Procesa individualizacije" i "Alhemijski koncepti koji se odnose na Spasenje", predstavljaju osnovu na kojoj se gradi njegovo delo „Psihologija i Alhemija“.
Osim zadnje navedenih dela, alhemijske referencije nailaze se često u Jungovom delu, istaknimo predgovor u "Misterija Zlatne cvasti" (1929) gde prikazuje Proces individualizacije i arhetip mandale i u "Simbologija Duha)" (1948) gde nastojava, pogotovo, na simboličnosti Filozofskog Merkura (Ens- seminis).
 |
